Josif Pančić

Godine 1877, na obroncima Tare iznad Drine, sredovečni profesor je zastao pred četinarom kakav u njegovim knjigama nije postojao. Bilo je to drvo koje raste samo tu — ostatak šuma iz vremena pre ledenog doba, preživeo u nekoliko klisura zapadne Srbije i istočne Bosne. Danas se zove Pančićeva omorika, po čoveku koji ju je prvi opisao.

Lekar koji je voleo biljke

Josif Pančić rodio se 1814. godine u selu Ugrinići u Boki, u siromašnoj porodici. Školovao se uz pomoć rođaka i 1842. u Pešti završio medicinu. Ali lekarski posao ga je zanimao manje od onoga što je nalazio kraj puta dok je obilazio pacijente.

U Srbiju je došao 1846. godine, kao lekar u Jagodini. Ubrzo je počeo da svako slobodno vreme provodi na terenu, sakupljajući biljke. Kroz nekoliko godina znao je srpske planine bolje od bilo koga.

Popis jedne zemlje, biljku po biljku

Kada je Pančić došao, o biljnom svetu Srbije nije se znalo skoro ništa. Kada je otišao, znalo se gotovo sve. Njegova „Flora Kneževine Srbije” iz 1874. godine popisala je više od dve i po hiljade biljnih vrsta i još danas je temelj svake botaničke knjige o ovim prostorima.

Pančić je opisao desetine vrsta koje nauka do tada nije poznavala — biljke, ali i ribe i insekte. Bio je i profesor: predavao je na Liceju, kasnijem Univerzitetu u Beogradu, i osnovao Botaničku baštu koja i danas radi pod imenom Jevremovac.

Omorika

Priču o omorici Pančić je počeo mnogo pre 1877. godine. Godinama je slušao od meštana da negde na Tari raste „neki čudan bor” i tražio ga. Kada ga je najzad našao i opisao, ispostavilo se da je to vrsta koja je preživela ledena doba u samo nekoliko skrovitih klisura na svetu.

Danas se omorika sadi po parkovima Evrope i Amerike, a u prirodi je i dalje ugrožena i strogo zaštićena. Retko koja biljka tako verno govori o čoveku po kome nosi ime: strpljiva, izdržljiva i skrivena tamo gde je niko nije tražio.

Vrh koji nosi njegovo ime

Pančić je 1887. postao prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, a umro je godinu dana kasnije. Po sopstvenoj želji sahranjen je na najvišem vrhu Kopaonika, planine koju je najviše voleo. Vrh se od tada zove Pančićev vrh, a na njemu stoji mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima — verovatno najviši grob u Srbiji.