Dositej Obradović

Kao dečak je pobegao od kuće da bi postao svetac i pustinjak. Umesto toga, obišao je pola Evrope, naučio desetak jezika i postao čovek koji je Srbima doneo najvažniju poruku prosvećenog doba: knjiga vredi samo ako je narod razume.

Od Dimitrija do Dositeja

Rođen je kao Dimitrije, oko 1739. godine, u banatskom selu Čakovu. Načitan žitija svetaca, kao petnaestogodišnjak je pobegao u manastir Hopovo na Fruškoj gori, gde se zamonašio i dobio ime Dositej. Ali manastirski život ga je razočarao: umesto svetosti, našao je učmalost. Posle tri godine je prelomio — uzeo je štap i torbu i krenuo u svet, željan pravog znanja.

Putnik koji je učio celog života

Sledeće decenije Dositej je proveo na putu kakav u to vreme nije prešao nijedan Srbin: Dalmacija, Grčka, Beč, Halle i Lajpcig — gde je u zrelim godinama seo u studentske klupe — pa Pariz i London. Izdržavao se dajući časove, a usput je upijao ideje evropskog prosvetiteljstva: da razum, nauka i školovanje menjaju svet više nego bilo šta drugo.

Godine 1783. objavio je “Pismo Haralampiju”, kratak tekst koji je bio pravi manifest: knjige treba pisati “jezikom koji sav narod razume”, jer su namenjene svima — “i seljanima i čobanima”. Iste godine izlazi i njegova autobiografija “Život i priključenija”, jedna od najživljih knjiga stare srpske književnosti.

Otpor učenih krugova

Dositejeva ideja zvučala je jednostavno: znanje treba da bude dostupno svima, pisano jezikom koji narod razume, a ne veštačkom mešavinom ruskoslovenskog i srpskog koju su čitali samo obrazovani. Otpor je, ipak, bio žestok — crkva i deo učenih krugova optuživali su ga da “prostači” nauku spuštajući je na nivo seljaka i zanatlija. Dositej se nije predavao: smatrao je da baš to, obrazovanje običnog sveta, jedino može da izvede narod iz “mraka i neznanja”.

Starac među ustanicima

Kada je u Srbiji buknuo Prvi srpski ustanak, Dositej — već blizu sedamdesete — nije ostao po strani. Došao je u ustaničku Srbiju, pomagao Karađorđu savetom i novcem, a 1808. godine u Beogradu osnovao Veliku školu, iz koje će jednog dana izrasti Beogradski univerzitet. Postao je i prvi popečitelj prosveštenija — prvi srpski ministar prosvete. Umro je 1811. godine u Beogradu, u zemlji koja je tek učila da čita — ali na jeziku koji je razumela, baš kako je on tražio.